Ево још једне сликовнице о симпатичној Ани, у којој нам она описује шта све може да се са радошћу обавља у кући. Ана уме да намести свој кревет, да се сама с умије и обуче, радо иде у продавницу по ситнице, помаже при спремању ручка и постављању стола, сама одлаже своје играчке, слаже одећу и обућу, залива цвеће и храни рибице, па чак помаже око млађег брата.

Kада је имао четири године, Тонино је имао њих четворо: баку и деку у граду, и баку и деку на селу. Они из града звали су се Луиђи и Антонијета и сасвим су личили на све људе из града. Они са села су се звали Отавијано и Теодолинда и нису личили ни на кога, чак ни на своје комшије... Kроз причу о осећајном и паметном дечаку Тонину сазнајемо много о лепоти тренутака проведених са бакама и декама, о томе колико је важно чувати успомене, о природи и повезаности човека с њом.